Dugo vremena se na ulaganje u ljudske resurse gledalo kao na trošak. Ukoliko kapitalisti ne bi ostvarili dovoljnu visinu profita za to su krivili radnike i smanjivali njihove najamnine. U ekonomskoj teoriji je jedno vreme vladajuća teorija o inflaciji bila inflacija troškova. Pobornici ove teorije su smatrali da su radnici, tj. njihove visoke najamnike krive za privrednu stagnaciju i za porast troškova proizvodnje. Zato su tražili različite načine kako bi radnicima smanjili zarade, tj. najamnine. Radnici su bili neorganizovani, dok su poslodavci bili organizovani i imali su veliku prednost u pregovorima. Povećanje troškova proizvodnje dovodi do porasta cena, a samim tim i do inflacije. Dakle, u ovom slučaju ulaganje u ljudske resurse predstavlja trošak. A da li je baš tako? Savremena ekonomska teorija na ulaganje u ljudski kapital ne gleda kao na trošak već kao na investiciju. Obrazovana i kompetentna radna snaga obezbeđuje veću produktivnost i efikasnost rada. Osnovni faktor konkurencije na savremenom tržištu jesu inovacije, a nosioci inovacija su ljudi. Zapošljavanjem obrazovanih i stručnih ljudi firma stiče stratešku prednost u odnosu na svoje konkurente. Obrazovanje povećava kvalifikacije, a samim tim i stručnost. Obrazovanje takođe dovodi do selekcije i specijalizacije radnika. Zbog toga ulaganje u ljudske resurse mora imati značajno mesto u budžetu svake zemlje. Srbija malo ulaže u ljudske resurse, što uglavnom važi i za zemlje u regionu. Za naučnoistrazivački rad se izdvaja manje od 1% društvenog bruto proizvoda. Savet Evrope je u Lisabonu apelovao na zemlje jugoistočne Evrope da povećaju izdvajanje za naucnoistrazivački rad i obrazovanje. Izdvajanja su povećana iz budžeta ali ipak su još uvek nedovoljna. Nosioci progresa i napretka su ljudi, a ne mašine. Ljudi konstruišu mašine i upravljaju njima. Mašine rade da bi zadovoljile ljudske potrebe. Dakle, u budućnosti se očekuje da će ulaganje u ljudski kapital imati približno isti značaj kao i ulaganje u sredstva za rad.
